3. Izlet 13. planinarske škole: Alan – Krajačev Kuk – Premužićeva staza – Jablanac – Uvala Zavratnica
Za neke je prvi dvodnevni izlet značio brigu oko vreće za spavanje ili vremenske prognoze, brigu oko
činjenice da idemo na veliki Velebit ili oko toga što sve od opreme trebamo uzeti. Mene je brinulo
samo jedno – hrana. Jako sam se zabrinula da neću imati dovoljno hrane, da ću ostati gladna i da će
me takvu izgladnjelu pojesti gladni medvjedi od kojih sam sigurno barem tri puta gladnija.
Za sve one koji su se sada zabrinuli sa mnom, možete biti mirni – na izletu nisam umrla od gladi, a ovo
će biti jedan gurmansko-planinarski izvještaj.
Iz Samobora smo krenuli ranom zorom, a čim je postalo dovoljno pristojno za prvi doručak ja sam
otvorila svoj prvi sendvič. Iako sam naknadno saznala da se sendviči ne računaju pod „planinarsku
hranu“, moja salata je hrskala, salama je salamala, a sir se fino razvlačio dok je Makijev auto klizio prema moru s Velebitom ukucanim u GPS.
Parkirali smo se kraj planinarske kuće Alan i tada je pao moj drugi sendvič jer pravilo glasi „jedi kad
nisi gladan, pij kad nisi žedan“. Ohrabrena činjenicom da sam jela, a sendviča još imam– krenuli smo
od Alana kroz Lubenovac prema cilju. Ravna šetnica dala nam je priliku da bacamo poglede na lijevo i
na desno, a svaki je bio kao s razglednice. No, dalo se naslutiti da ćemo se kad tad početi penjati.
Kako se staza krenula uspinjati, trebalo je sve više koristiti noge za što je potrebno i više energije. U
jednom smo trenutku napravili pauzu da prikupimo snage za dolazak do vrha. Stvar je spasio Damir
koji je iz ruksaka izvadio lješnjake i grožđice. To što su bili omotani čokoladom nećemo spominjati, ali
malo šećera također je dobro za dodatnu snagu.
Za vrijeme uspona na Krajačev kuk mozak je mogao misliti samo na jedno: veliki oprez i fokus na
sljedeći korak. Vijugava staza pred nama, oštar kamen pod nogama, a provalije i lijevo i desno nisu
bili nimalo lak zadatak. Magla je bila svuda oko nas, a iz daljine su jedva čujno dopirali glasovi koji su
uglavnom hvalili prizore koje nam je magla pokušala sakriti. Kad smo se popeli na vrh, oblaci su nam
se smilovali i zaobišli vrh kako bismo mogli uživati u pogledu koji nam je magla pokušala sakriti. Na
vrhu nismo ništa jeli.
No, kad smo se (uspješno i sigurno jer bilo je sklisko) spustili na poznatu Premužićevu stazu napravili
smo pauzu za ručak. Pali su i treći i četvrti sendvič, a kad je Alen iz ruksaka izvadio ljubičasti luk sjeo je
kao budali šamar. Nismo puno pričali jer nije pristojno pričati s punim ustima, ali svi smo bili pod
dojmom upravo viđenog.
Dobar dio Premužićeve staze po kojem smo hodali bio je prekriven snijegom pa je bilo potrebno
uložiti dodatan trud i snagu za hodanje po takvom terenu. Znam samo da se u jednom trenutku kraj
mene stvorila Tajna koja mi je u ruke tutnula polovicu proteinske čokoladice.
Premužićevom stazom vratili smo se do Alana, potrpali se u aute i krenuli prema domu u Jablancu.
Kad smo stigli imali smo samo još snage za otvoriti pivu, a nagrađeni smo bili i predivnim zalaskom
sunca. Tek kad sam osjetila miomirise iz kuhinje shvatila sam da sam gladna i da je vrijeme za večeru.
Gospođa Tina, upraviteljica doma Miroslav Hirtz, pripremila nam je gulaš za večeru. Mekano meso
topilo se u ustima, a zdjelice smo polizali. Dio ekipe zaspao je odmah nakon večere, dio se družio uz
gitaru, pivu i kikiriki.
Spavanje u domu bilo je posebno iskustvo, oko 5:30 sam shvatila da se više nema smisla vrtjeti u
krevetu, a i čula sam glasove koji su pozivali na kavu. Prvi doručak pao je u 7 jer nisam mogla odoljeti
samoborskoj salami i siru koje je Rođo rezuckao još polusnen. Svako toliko me i netko od kolega planinara ponudio svojim domaćim špekom, sirom ili keksima. Ja sam, naravno, sve probala.
Nepristojno bi bilo odbiti. Drugi doručak u obliku Tajninog sendviča od jučer pao je oko 9 dok se
čekao red na kupaonu, razglabalo o tome treba li nam i flis i jakna i hoće li nam pasti kiša ili ne.
Kiša nije pala, bura je prestala i čekao nas je predivan sunčan dan koji smo proveli u Uvali Zavratnica.
Lagana šetnja bila je idealan aktivan odmor nakon jučerašnjih 7 sati hodanja. S pogledom na Uvalu
pojeli smo Dr. Pigley čvarke – najbolje čvarke! Obalom smo krenuli natrag prema domu lagano
raspravljajući kojim ćemo putem krenuti za Samobor. Ja sam mami javila da mi ostavi nešto od ručka
jer ću se, naravno, vratiti doma gladna.
U Senju smo stali na kavu nakon koje je Alen zaključio da bi on „samo nešto malo gricnuo“. To malo
pretvorilo se u gozbu: iz ruksaka smo izvadili svu hranu koju smo imali i bratski je podijelili. Najela
sam se kao da sutra ne postoji i još jednom rekla sama sebi: „Ines, pa nema šanse da ikad ostaneš
gladna dok se družiš s planinarima.“
Ines Ibrišević
