2. Izlet 13. planinarske škole: Ivanščica
Polako, ali sigurno, svima je jasno da će svaki od izleta koji nas čeka u Školici biti svojevrstan
(planinarsko-životni) test.
Prvi znak da će ovaj, drugi po redu, izlet biti „poseban“ bio je samozatajan smiješak mog prijatelja
planinara kad sam rekla da se za vikend spremam na Ivanščicu. Drugi znak bio je e-mail naše Helene
u kojem nam je najavila „nešto strmiju stazu“. Treći znak dogodio se kad je već bilo prekasno za
odustajanje.
Ivančica je najviša planina Hrvatskog zagorja: duga je oko 30 km i široka do 9 km, a padina po kojoj
smo se penjali je – prema Heleninim riječima – „nešto malo strmija“.
Dva sata trajao je uspon sa jako malo (čitaj gotovo ništa) ravnih dijelova. Dva sata vremena da
testiraš vlastitu snagu, tijelo i um. Iako se svako malo činilo kao da smo nadomak ravnog terena, jok! Iza brda, zavoj! Iza zavoja, brdo! Iza brda, brdo!
U jednom sam trenutku stala uz klasično „ja više ne mogu“. Tada me Rođo nonšalantno pitao: „Jel’ te
bole noge?“. Rekla sam da ne. Pa je pitao „Jel’ ti se povraća?“. Pa sam rekla da mi se ne povraća.
Malo jesam ostala bez daha, ali to je u principu bilo to. Nije mi bilo ništa. Shvatiš da je hrpa toga u
glavi. Da, problem je u tome što ne vidiš kraj brdu i to što dišeš kao da si riba na suhom, ali u principu
– nije ti ništa.
Ohrabrila me i jedna klasična planinarska laž koja kaže „Još malo“: stisnula sam i zube i noge i guzu i
koncentrirala se na cilj. Tik prije samog vrha dočekalo nas je predivno polje visibaba nakon kojeg sam
u sekundi zaboravila na svu bol i patnju. Pogled s vrha bio je apsolutno fantastičan i imaš osjećaj kao
da cijelo Zagorje držiš na dlanu. Vrijedno svakog koraka po „malo strmijoj stazi“.
Važan dio planinarskog izleta su druženja na vrhu. Uz ponudu u Domu iz ruksaka se vade sve moguće
delicije i sve se dijeli – i hrana i životni savjeti. Najvažnija lekcija koju sam naučila na ovom izletu: pita
i štrudla nisu isto. Štrudla je ono slano, pita slatko. Ali najvažnije: nema šanse da ostaneš gladan kad
si u društvu planinara.
Povratak do podnožja planine bio je čista suprotnost prvom dijelu izleta i čuli su se komentari da
upravo tako mora izgledati jedan pravi planinarski izlet: malo penjanja, malo lijepog pogleda i malo
spuštanja. Pa ako smo i tražili definiciju „pravog“ izleta – Ivanščica je definitivno na tom popisu.
A i dokaz da zapravo nije bilo tako strašno jest trenutak u kojem smo, dok smo presvlačili gojze kod
auta, zaključili da bi se bez problema sad odmah mogli popeti opet gore. Ali samo ako nas gore čeka
roštilj, muzika i party. Možda i jacuzzi i sauna. Da budem skroz fer, nema šanse da bi se u jednom
danu mogla opet popeti na Ivanščicu, ali vratit ću se jednom opet, to je sigurno!
tekst: Ines Ibrišević
foto: Anđelko Nizek i Bojan Horvat
